Ljubio sam andjela

Retko pišem svoje ljubavne ispovesti i ljubavne priče, ali ovo sam morao da podelim sa vama.

Ljubio sam andjela – moja ljubavna priča

Popodnevni zraci sunca borili su se sa velikim beogradskim zgradama, davali su sve od sebe da obasjaju i prodju kroz pramenove njene smedje kose dok je sedela i čekala na autobuskoj stanici kod poštanske štedionice. Stajao sam par minuta, nekoliko metara nadomak nje, bila je prelepa, baš onako kako sam oduvek želeo, pomalo umorno ali nežno nasmejano lice odisalo je energijom. Gledao sam, ćutao i uživao  u predivnom prizoru obasjanom poslednjim sunčevim zracima, te srede.

Prošlo je dovoljno vremena, okrenuo sam njen broj i zamolio da se okrene. Jeftinim pozivom kupio sam najskuplji osmeh. Nosila je majicu na bratele, njene gola ramena i ruke su se stapale sa bojom sunčevih crvenkastih zraka, od kojih je jasno odskakala tetovaža na njenom levom ramenu, probudila je nemir u meni, samo sam je jako zagrlio i ćutao neko vreme.

Kako si andjele?  Prekinuo sam čarobnu tišinu glupim pitanjem…

Super 🙂 Kako si mi ti?

Odgovorih Nije loše, mada u tom trenutku nije moglo biti bolje.

Krenuli smo lagano ka kolima, unapred smo dogovorili izlet na Dunavu.

Stigli smo pred sam zalazak sunca, mladi mesec i po koja zvezda već su bili na nebu, dan se lagano gasio i prepuštao sve čari, najlepšoj noći. Reči koje je izovarala gubile su snagu naspram njenoj toplini koja me je očaravala, želeo sam da priča još,  ja samo da ćutim,  i uživam gledajući pokrete njenih medenih usana.  Pričala je o snovima, o idejama i o stvarima koje donosi budućnost.

Ko još veruje u snove? Moji su se i onako odavno raspali…

Iako je sve delovalo kao san, prohladni vetrić pored same obale Dunava i po koji zalutali komarac, bili su jedini znak da ne sanjam. Pokušao sam da skrenem temu, rekavši da mi je hladno, na šta se ona nasmejala i predložila da popijem pivo. Ma neću pivo, smejali smo se. Jel veruješ u bio energiju? Pitao sam…Vreme kao da je zastalo, neka topla tišina ušuškala se baš tu između nas, misli su bile paralizovane njenim prelepim očima koje su svetlucale od odsjaja Zemunskog keja koji je bio tačno preko puta nas. Stidljivo sam sklanjao pogled, ali usne su same već bile na njenim…

Više nije bilo pitanja, ni odgovora… Samo snaga, snaga onog pravog poljubca…

Nije mi važno,
dok ovako ljubiš me,
da li je lažno, il’ najstvarnije.
Ja živim sad,
Sutra šta će biti ,
ko zna.

*
Tvoje mi oči ,tako puno govore.
I ove noći,
samo neka potraje.
Ja živim sad.
Sutra šta će biti,
ko znaa.

Ljubavna priča posvećena Leu gumenoj glisti. Mogućnosti za nastavak ljubavne priče,  veoma su zajebane 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *